Патријарху српском Порфирију највише одликовање Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије

Саслуживали су високопресовећена и преосвећена господа архијереји брегалнички Иларион, дебарско-кичевски Тимотеј, преспанско-пелагонијски Петар, кумановско-осоговски Григорије, полошко-кумановски Јоаким, нишки Арсеније, марчански Сава и топлички Петар. На крају свете Литургије Његово Блаженство Архиепископ охридски и македноски г. Стефан уручио је Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију највише одликовање Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије, орден Светог Климента Охридског првог реда. Том приликом, патријарх Порфирије је беседио:

– Блажењејши Архиепископе, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, најпре да кажем да сам заиста ганут вашом љубављу и овим одличјем који сте ми доделили. Искрено благодарим Вама Блажењејши и Вашој Цркви. Наравно да сам испуњен радошћу Духа Светог што смо данас овде, у славном Охриду, сабрани у овом древном, предивном православном храму Свете Софије. Радујем се и због повода, а то је годину дана од када смо славили истинску и праву Педесетницу овде у Охриду и у Београду, а то значи славили рођендан Цркве Христове, и наравно поводом додељивања Томоса о аутокефалији вашој помесној аутокефалној Цркви у Македонији.

Све што имамо, што јесмо, што мислимо, што говоримо, а нешто вреди од Бога је и у Богу је. Зато и тај дар да можемо у Духу Светом једни друге да видимо као браћу и као сестринство Цркве јесте дар Божји. Међутим, иако дар Божји увек долази, Бог увек дарује, неопходно је да и ми разумемо Његову вољу и послужимо да се Његова воља оствари. То важи за сваког од нас појединачно, али важи и за све нас као заједницу. Зато и данашњи повод за наше славље јесте догађај од пре годину дана у којем је наша смерност најскромније, као последњи слуга, учествовао. Заправо благодарећи вашој љубави, вашем смирењу, вашој молитви и вери тај дар је постао нешто што је реалност за све нас. Наравно, и сарадња браће архијереја и те како је важна. Важна је и вера, љубав и молитва сад већ назначеног митрополита Јована и епископа који су заједно са њим. Онда када су нам очи отворене и када имамо смирење у својој души, када имамо веру и обраћамо се Богу, Господ дејствује у нама, међу нама и око нас, а онда када се појави у нашем срцу гордост, себичност, ма колико да се трудимо, ма колико да смо даровити, ма колико да живимо у подвигу по правилу благодат Духа Светога не дејствује или у најмању руку дејство Духа Светога се у тој прилици не може видети.

Данас су Духови. То је рођендан Цркве – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, што значи Цркве Христове, која је тело Христово, а Господ је глава томе телу. Не постоји више цркава, већ постоји само једна Света, Саборна и Апостолска Православна Црква. Наравно, постоје организације и администрације епископија и митрополија аутокефалних Цркава, али свака та аутокефална Црква, ослањајући се на Христа као главу, у нераскидивом је јединству са свим другим помесним Црквама. У исто време, свака аутокефална Црква, као и свака епископија, јесте пуна Црква, јер у свакој Цркви у којој се служи света Литургија присутан је цео, потпуни Христос. Отуда је Црква изнад сваких подела, изнад постављања било каквих граница. То не значи, наравно, да не постоје појединачни дарови и таленти, да не постоје дарови које носе одређени народи. Сваки народ има свој печат, али тек кад тај печат доживимо као дар Христов, а не као повод за супротстављање, за дистанцирање и, не дај Боже, за сукобе и свађе, тек када разумемо да је дар дат као могућност да прославимо Христа, да нас кроз наш дар други народи препознају као Христов народ и да умножавајући своје дарове ми препознамо дарове других народа као дарове Христове кроз које ти народи обогаћују нас. Дакле, ми обогаћујемо Христом друге и други Христом обогаћују нас. Тако заправо као Црква јесмо у различитости један организам и свако од нас јесте уд тог организма, део тог организма, и у исто време потпуни организам и потпуна Црква.

То се најбоље види на празник Духова који данас празнујемо. Дарови који носе народи нису раздвајали те народе међусобно онда када су они били обједињени Духом Светим. На дан Педесетнице апостоли су се сабрали на једном месту и три хиљаде људи је дошло из различитих народа. Они су говорили различите језике, имали су другачија предања, свако је имао неку своју особеност. Међутим, апостоли надахнути Духом Светим, испуњени Духом Светим, изишли су пред тај народ и говорили су на свом језику, на јеврејском језику. Иако су три хиљаде људи, који су били окупљени око њих, говорили другим језиком – дакле, нису разумевали јеврејски језик – ипак су разумели све што су им апостоли говорили, јер су апостоли сведочили Христа распетог и васкрслог, говорили су језиком Духа Светога, језиком љубави, језиком који спаја, језиком који различите дарове склапа у целину и чини једно јединство. Тај језик је језик Духа Светога. То је језик љубави. Када говоримо језик љубави и као народи једни између других, али и као људи појединачно, чак и ако онај коме се обраћамо не разуме наш језик, он разуме љубав и разуме оно што је важније од сваке речи, важније од сваког језика. У исто време, макар говорили исти и истоветан језик, а ако нема Духа Светога у нама, ако се не говори са љубављу и са смирењем, ми ћемо бити увек међусобно удаљени. То важи за појединце, од породице па надаље, важи за народе, важи за континенте, важи и за космос.

Блажењејши, хвала Вам на љубави, на дару, на могућности да служим у овом храму. Данас сам сазнао у току Литургије да је Патријарх српски последњи пут служио овде пре сто година. Ево, да не чекамо сваких сто година, него да нам долазите увек у Београд, у све светиње у нашој Цркви, у Србији и где год, али и да ми овде да долазимо, да служимо и у Србији и у Македонији, као што смо служили у Хрватској да служимо широм света, где год се наши народи налазе по промислу Божјем и, хвала Богу, заједно се моле Богу, а то значи да иако припадају другим народима припадају једној и јединственој Цркви Христовој и у том смислу припадају једном, што је најважније, народу Божјем. Нека благослови Господ све вас, браћо и сестре, све људе који живе овде у Македонији и да испуни Духом Светим. Предајем Вам, Блажењејши, један жезал да кад служите Литургију наша љубав буде са Вама, да руководите народ којег Вам је Бог подарио на много година и да га водите у Царство небеско.

‍