Проф. др Дарко Танасковић: Српско и руско православље на удару споља и изнутра

Будимо људи. Ова заветна порука почившег патријарха Павла највиши је израз хришћанске хуманости, пре него хуманизма, јер употребимо ли одређење хуманизам, много штошта бисмо из области историје идеја морали додатно разјашњавати. Позив да „будемо људи” делује некако одвише једноставно и многи су били склони да га протумаче као готово рутинску, репетитивну поруку једног остарелог монаха, без истинске везе са сложеношћу стварног живота, па и да је занемаре. А заправо, нема тежег и узвишенијег задатка од тога да се у временима опште обезљуђености и обездуховљености, у којима се до апсурда истиче оно што људе разликује и сукобљава, овлада способношћу да се у тим, по нечему другачијим људима, препозна исконски човек, ближњи, односно генеричко јединство људске врсте, каже у разговору за „Политику” проф. др Дарко Танасковић, академик, оријенталиста, доајен српске дипломатије.

‍

Његова књига „Религија у друштву, култури и политици”, објављена недавно као прва у новооснованој издавачкој кући „Духовна реч” Архиепископије београдско-карловачке, за инспирацију је имала управо тај „завет блажене успомене патријарха Павла”, како је проф. Танасковић објаснио на промоцији у крипти Храма Светог Саве. Стога је и прво питање за њега било да ли може да препозна колико се као појединци у нашем друштву, свесно или несвесно, владамо у складу са том дубоко хуманистичком поруком, на које он још каже:

‍

– У Србији се, али никако само ми у Србији, рекао бих, углавном не владамо у складу са овим универзално важећим заветом. Ми смо једни за друге првенствено православци, католици, муслимани, припадници различитих нација, тзв. левичари и десничари, припадници разних идеолошких и политичких партија и покрета, првосрбијанци и другосрбијанци, звездаши и партизановци… само не прво људи, а онда све остало, какав би редослед, да је среће, и хришћански, али и природно, морао бити, при чему би бесмислено било спорити реалност и значај историјски, културно и друштвено детерминисаних припадности и разлика. Само у случајевима великих несрећа и погибија пројављује се у нас солидарност која привремено упућује на то да смо сви ипак људи у невољи. Стрепим од отуђености и мржње које су се уселиле у срца и душе многих Срба.

‍

Књига има више од 700 страна, али, ипак, можете ли у овом разговору да сажмете оцену о положају и значају религије у српском друштву?

‍

Наш мудри „народни учитељ” Владета Јеротић често је понављао да је човек, поред осталих својстава, и homo religiosus, односно биће које има потребу да верује. Питао сам га једном није ли у том најопштијем смислу можда тачније рећи homo credens. Сагласио се да јесте. Наиме, кад се говори и размишља о религији, у хришћанству је од тога неодвојиво заузимање става према цркви, па то имам у виду покушавајући да одговорим на ваше крајње сложено и слојевито питање. Наиме, Срби су народ који, и када тога није свестан, има дубинску потребу да верује и та потреба га традиционално упућује ка православној црквеној религиозности, тако да је Српска православна црква свакако једна од најзначајнијих националних институција српског народа, у темељима и у трансисторијској вертикали његове идентитетске самоспознаје. То не важи само за оне Србе који се изјашњавају и осећају верницима, већ и атеисте, па и секуларистичке антитеисте, који се идентитетски самоодређују негацијски, кроз одбацивање религије и анимозитет према СПЦ. Без њеног постојања изгубили би ослонац свога, типолошки религиозног, веровања у властити атеизам. Дакле, религија је у Србији, позитивно или негативно сагледана и живљена, изузетно значајан чинилац друштвеног живота, а и појединачних судбина.

‍

А у политици? Или да обрнем питање, колико политика, по вашем мишљењу, има уплива у деловање црквених отаца?

‍

Политика, која се већ одавно, и то не само у нас, поглавито не схвата и не води у, условно речено, платоновском смислу рада за опште добро, утиче на све области и институције друштвеног живота, па неминовно у одређеној мери и на Српску православну цркву и њену јерархију. Покојни Радован Биговић резигнирано је једном констатовао да је данас политика једина метафизика за коју смо још способни. Према Христовим речима, црква његова није од овога света, али живи и делује на овоме свету, па се према томе нужно налази у сталном саживоту и садејствовању са својим социјалним, па и политичким окружењем, државним и друштвеним институцијама. Њени верници су грађани, који то не престају да буду кад, после верског обреда, изађу из цркве, онако како би заговорници једног погрешног схватања секуларности желели да буде. СПЦ је у време превласти комунизма и „научног атеизма” много пропатила и била систематски маргинализована. Она од укидања (што још увек не значи и потпуног ослобађања од) те системске дискриминације, тражи оптималну меру и модел свог учешћа у друштвеним пословима. У веома значајној, али и вишеструко осетљивој сфери односа између државе и цркве, динамично се успоставља континуирана интеракција, при чему неминовно долази и до узајамних утицаја. Иако су амбиције и очекивања са обеју страна и код неких појединаца повремено могла бити у нескладу са делокругом који припада држави, односно цркви, не бих рекао да је равнотежа њиховог међуодноса нарушена, како се у неким идеолошким и политичким групацијама тенденциозно настоји представити. Помиње се чак и „клерикализација” српског друштвеног амбијента, што је толико далеко од стварности и могућности да би се могло назвати и ноторном глупошћу. Срби могу, привремено, па и трајније пригрлити разне вредносно сумњиве и штетне видове понашања и одношења према свету, према другима, па и самима себи, али никако као заједница постати истински клерикалци.

‍

Колико као појединци, опет у зависности од тога да ли смо верници СПЦ, верници неке друге цркве, или атеисти, агностици и ини, знамо о начину деловања Цркве? Мислите ли да има превише неоправданог неразумевања, или су можда критике на њен рачун оправдане и адекватне?

‍

Има, свакако, много незнања или погрешног знања о цркви и црквености уопште, а и о Српској православној цркви, њеној институционалној природи, устројству и мисији. По правилу, што неко мање зна, лакше се одважава да износи аподиктичке судове и тешке оцене. Али постоји и нешто, бар по мом мишљењу, као општа слабост, „дефект” у постављању према цркви, и не само цркви, већ свему трансцендентном у савременим друштвима, укључујући и српско. То је суштинско несхватање и неуважавање значаја који за људе има духовна димензија живота. Политичка култура обележена и омеђена тим ограничењем није кадра пронаћи одговарајући однос између материјалног и духовног, искључујући духовно из свог видокруга. Она би каткада радо да инструментализује религију/Цркву и њен морални ауторитет, али никада да искрено постави духовност на место које би јој морало припадати. Чувено Стаљиново питање – Колико папа има дивизија? – није изгубило на актуeлности. Напротив! Само, том стаљинистичком логиком данас је надахнуто антидуховно, а самим тим и антицрквено планетарно наступање наводно либералног и слободоумног, а заправо тоталитарног глобализацијског фронта. Нема сумње да, поједностављено речено, и понашање свештенослужитеља може бити предмет јавне критичке, аргументоване анализе и да Црква у том погледу није и не треба да буде недодирљива, али у далеко највећем броју случајева није реч о таквом одговорном и конструктивном постављању, већ о нападима који имају за циљ урушавање угледа СПЦ у друштву, јер он је за неке снаге и даље неподношљиво висок. Уосталом, Слободан Стојићевић је у својој изврсној студији „Хибридни рат против Српске православне цркве” документовано и јасно показао да је православље, посебно руско и српско, из недвосмислених геополитичких разлога, данас на усредсређеном удару споља и изнутра. То није ни измишљотина, ни теорија завере, већ потврђена истина.

‍

Често се оштрица критике усмерава на поглавара СПЦ. Тренутно из појединих кругова п(р)озивају врх Цркве да се изјасни о отварању рудника литијума код Лознице, притом се у тим круговима аплаудира владикама и свештеницима СПЦ који су се јавно одредили против тог пројекта. Слично је било и у случају неких других важних тема, попут КиМ, вакцина, родно сензитивног језика, Параде поноса…

‍

У складу са оним што сам рекао у одговору на ваше претходно питање, логично произлази да је усмеравање критике на патријарха Порфирија израз максималног повећавања притиска на СПЦ у тренутку кад је, у вези са несумњиво битним еколошким питањем експлоатације литијума у нашој земљи, медијски и политички индукована до сада незабележена подела и поларизација унутар српског друштва, што добија веома опасне размере. Индикативно је, као израз безочног лицемерја и цинизма, да од патријарха, у име моралних вредности хришћанства и пастирске одговорности, дрско траже да се изјасни и исти они који у свакој прилици кад Црква јавно проговори о некој друштвеној теми дижу галаму, наводно штитећи секуларни поредак од клерикалног „мешања”. Црква није ни политичка партија, ни невладина организација и она, укључујући патријарха, делује у складу са својом духовном мисијом, процењујући, у функцији њеног испуњавања, када је и на који начин примерено да се јеванђељски изјасни и о овоземаљским, световним питањима. При томе, њено је саборно позвање да доприноси јединству, а не продубљивању подела у српском народу. Зашто би се она стављала на неку страну у вези са једним недавно отвореним контроверзним и непримерено драматизованим феноменом, о коме тек треба да се на стручном и политичком нивоу компетентно проговори и, ако је могуће, поведе дијалог између заговорника супротстављених ставова. Ако је такав дијалог уопште могућ. А то што се поједини епископи и свештеници у лично име изјашњавају доказ је да у црквеној организацији има више демократичности и слободе говора него у неким наводним шампионима ових вредности из закрвљене политичке арене.

‍

Патријарх Порфирије је, говорећи на промоцији ваше књиге, поновио речи једног од старих архијереја да је у данашње време, које не одликује секуларизам него апостасија (одметање од вере или цркве), веома важно да људи који имају углед у јавном животу јасно и недвосмислено за себе кажу и да сведоче да су хришћани. Зашто?

‍

Па то је, из патријархове перспективе, очекивано и разумљиво. Постало је, са читавог низа разлога и процеса који већ дуго трају, готово зазорно јавно манифестовати хришћанска уверења, тако да се може стећи утисак како су људи који их заступају у изразитој мањини, што није тачно. Уосталом, литијски покрет у Црној Гори је то величанствено доказао у средини у којој је један осиони режим поверовао да може до краја искоренити из својих „поданика” све духовно и свето.

‍

Често у иступима истичете разлику у појмовима екуменство и екуменизам, мада ће вам брзи онлајн речници углавном рећи да је то исто?

‍

Разлика је битна, суштинска. Наиме, екуменство је атрибут изворне, јединствене Цркве Христове, док је екуменизам покрет да се превазиђе раскол из 1054. године и такво јединство обнови. Екуменизам се данас претежно везује за настојање Римокатоличке цркве да се под јурисдикцијом папе окупе све хришћанске конфесије, цркве и деноминације, што никако није прави и прихватљив пут васпостављања пуне „синодалности”. Римски епископ би могао бити „први у части”, али никако „први у власти”. О папском примату се све време води жива теолошка расправа. Међутим, због постојања проблема екуменизма није оправдано супротстављати се и ономе што указује на дубинско екуменство, као изворну природу хришћанства.

‍

Када ће бити време да неки папа посети Србију? Постоје мишљења у делу јавности да би актуелни поглавар Католичке цркве могао да буде прави човек за то, тј. да је он неко ко то заслужује.

‍

Уз ризик да будем oптужен за „папизам” и сличне грехе, уз пуно уважавање аргумената оних који се томе начелно противе, уверен сам да би нам посета папе Фрање Србији, под условом да буде сусретно и добро припремљена, донела више користи него штете, посебно на међународном плану. С обзиром на додатно опште заоштравање између (пост)хришћанског Запада и православног Истока, услед рата у Украјини, са свим последицама које је донело, не верујем да је тренутно могуће очекивати неке помаке у вези са посетом поглавара Католичке цркве Србији. Све што сам рекао односи се на овог папу и његов евентуални долазак…

‍

С обзиром на то да добро познајете исламски свет, шта вам говори, чини се, појачана активност вехабистичког покрета на нашем простору? Има ли везе са ратом у Гази?

‍

Има, наравно. Екстремизам се свуда и увек храни другим екстремизмом. Инциденти до којих је дошло у последње време упозоравају на потенцијал (привидно) „спавајућих” терористичких ћелија и појединаца у неким крајевима Србије и у БиХ, али склон сам уверењу да се ти ризици могу неутралисати и отклонити адекватним праћењем и деловањем наших безбедносних служби, односно да, за сада, не представљају у ширем смислу алармантну појаву. Одувек сам држао да је од радикализованих и углавном изолованих исламистичких група на дугу стазу опасније деловање неких „умерених”, објективно антисрпских муслиманских политичких субјеката у координатама система. То вероватно није „политички коректно” рећи, али је морално некоректно прећуткивати из разлога наводно „вишег реда”. Иначе, и екстремисти се, како видимо, прекогранично умрежавају и локално потпомажу.

‍

Тренутно имамо два ратна жаришта, на истоку Европе и на Блиском истоку. Како вам, као искусном дипломати, изгледа развој ситуације? Да ли и ви мислите да увелико сведочимо трећем светском рату?

‍

Папа Фрањо, кога смо помињали, оценио је пре неку годину да се у свету води трећи светски рат „на парче”. Изгледа да је био у праву. Нисам, свакако, ни довољно обавештен, ни компетентан, а наравно ни паметан и интуитиван, да бих се дрзнуо да са већим поуздањем одговорим на ово ваше судбинско питање. Мислим да опште ратне конфлаграције светских размера ипак неће бити, јер нема довољно правих актера за такав сукоб, односно милиона милитаризованих грађана, посебно на Западу, који би били спремни да обуку униформе и крену у победу или смрт у име магловитих, објективно далеких и измистификованих циљева. Јер, без обзира на неслућени, застрашујући узлет технолошке димензије рата, светског рата без великих војски на терену тешко да може бити. Али ко зна… До крупних, ризичних инцидената у сваком случају, и тренутку, може доћи.

‍

Извор: politika.rs, https://spc.rs