Епископ Јеротеј: „Оставимо и ми, макар у ове празничне дане, своје свакодневне обавезе и бриге и изађимо у сусрет Богомладенцу Христу да га поздравимо и прославимо, да би се и у наше породице и душе уселио мир витлејемске пећине у којој се Он родио“.
У данима смо прослављања Рождества Христовог, који је почетак спасења и темељ свих хришћанских празника. Традиционално, за наш лист разговарали смо са домаћином Епархије шабачке, Владиком Јеротејем.
Ових дана, од 7. јануара до малог Божића или Нове године, када је оданије празника, блага вест поново одјекује и изнова нас радости и успокојава Рођење Сина Божјег Који је Пут, Истину и Живот?
У ове свечане и празничне дане када молитвено прослављамо Рођење Господа и Спаса нашег Исуса Христа желим да се, пре свега, захвалим редакцији листа „Глас Подриња“ на љубазном позиву за разговор и честитам Божић Вама и свим читаоцима листа, радосним поздравом: Мир Божји, Христос се роди!
Централни догађај у животу сваке породице је долазак на свет принове. Рођење детета, као Божији дар, плод је љубави супружника али и више од тога. Оно је, по речима светог Јована Златоустог, праслика Васкрсења – потврда вере у живот вечни, у тријумф живота над смрћу. Због новорођеног детета се у породици прави славље, долазе сродници и пријатељи да учествују у њему. Ако оваква радост бива за рођење смртног човека, каква је тек радост када се рађа Син Божији, Спаситељ света. У њој учествује сва васељена – анђели, пастири, мудраци, немуште животиње, небо и земља. Православна Црква ову радост живи и сведочи већ више од две хиљаде година. За њу Божић није само догађај из прошлости. Сваке године када Црква прославља Божић, православни верници кроз богослужења, на светотајински начин, постају реални учесници тог догађаја који се десио давно у прошлости. Рођење Христово променило је историју људског рода, оно је помирило небо и земљу, јер, по речима црквеног песника, Христос „леже у јасле да би читав свет устао и подигао се до Неба“. Он је, својим Распећем и Васкрсењем, победио највеће непријатеље људског рода: смрт, грех и ђавола. Смрт, јер је Он, Христос, извор и давалац живота; грех, јер је Учитељ пута који води у врлину; ђавола, јер је „Бог истинити од Бога истинитог“ а не „лажа и отац лажи“. Зато у Јеванђељу по Јовану Христос и каже сам за себе: „Ја сам пут и истина и живот“.
Сваки почетак прилика је да се подсетимо и резимирамо оно што је иза нас. Година је протекла са ратовима, повећаним бројем убистава и самоубистава, насиља у породици, свакодневне „поплаве“ вести на тему црне хронике. Без питања „Зашто?“, који је одговор Цркве на искушења и страдања како на глобалном, тако и на националном нивоу?
Ратови, убиства, самоубиства и свако насиље последица су, пре свега, човековог опредељења да живи без Бога или чак противно Богу и Његовим заповестима. „Ако нема Бога и бесмртности душе, онда је све дозвољено“ каже Иван Карамазов. Одговор Цркве на сва ова искушења и страдања даје нам се у песми анђела коју су чули витлејемски пастири: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“. Истински мир се не може достићи људским снагама и напорима, он се добија као дар, дар од Бога. Мир Божији је већ дошао на земљу Рођењем Христовим, сједињујући Небо и земљу и сабирајући читаву васељену. У витлејемској пећини налазимо просте и неуке пастире и учене мудраце са Истока, представнике различитих култура и раса. Сви они заједно, окупљени око Богомладенца, славе Бога и клањају се малом Христу, Сину Божијем, који им заузврат шаље мир свој. Овај мир, мир Божији, надахњује и пастире и учене мудраце узносећи их у такво духовно стање у коме они превазилазе све своје међусобне разлике бивајући једно у Богу. Зато је потребно да и данас, ако желимо да имамо мир на земљи, дамо славу Богу и поклонимо се Богомладенцу Христу и имаћемо слогу и јединство и у нашем народу и у свету.
„Ни у гори о злу не говори“, каже наш мудри народ. Ипак, сведоци смо да се зло умножило и да је „охладнела љубав многих“. Шта можемо, или морамо, да учинимо да опстанемо као народ Божји и спасемо душе наше?
Мислим, да кључ опстанка и нашег народа и свакога од нас лежи у очувању и неговању породице као „Цркве у малом“, као заједнице мужа и жене са породом од Бога им дарованим. Ово нам потврђују и празници и обичаји везани за Божић а које наш народ већ вековима практикује у Недељама које претходе празнику Христовог Рођења. Детинци, Материце и Оци – ови дивни празници посвећени нашој деци, мајкама и очевима – произашли су из дубоког народног поимања и доживљаја хришћанске породице. На ове празнике се молитвено сећамо духовног синовства и духовног родитељства, подсећамо се да нема љубави без жртве, а симболичним везивањем, које је присутно у нашој народној традицији и искуству, опомињемо се да баш пред Божић треба да обновимо и учврстимо наше породичне везе. Божић нам на најлепши начин показује шта значи породично прослављање празника. Свако у породици има неку службу којом благодари Сину Божијем на Његовом доласку ради спасења света: деца пијучу, мајке спремају чесницу, очеви уносе бадњак и сламу у кућу и припремају печеницу, и што је најважније, цела породица се сабира на светој Литургији на сам Божићни дан, што и јесте крајњи смисао празновања. Божић нас враћа породици у оном најаутентичнијем, библијском смислу што је данас посебно важно с обзиром на поруку, која нам долази са „просвећеног запада“, да брачна заједница може бити и нешто друго.
Говори се, некада јавно, више тихо, међу ближњима, да живимо у последњим временима и да је Други долазак Христов, који ће бити у слави, близу. Многа знамења су се остварила. „Ускоро ће крај времену“, говорио је Свети владика Николај. Шта бисте Ви рекли?
За мене је и Први и будући Други долазак Христов повод да заблагодарим и прославим Бога за Његово велико човекољубље и смирење. Први долазак Христов, који прослављамо у ове Божићне дане, кроз Његову проповед о животу вечном а нарочито кроз Његово Васкрсење из мртвих као победу над смрћу, доноси нам предукус Царства Божијег као места у коме неће бити ни бола, ни туге и ни уздисања него ће бити живот бесконачни. Други Његов долазак донеће нам пуноћу Откривења тог Царства у коме ћемо Христа гледати „лицем у лице“ и са Њим вечно бити и ништа нас од Њега неће моћи раставити. Тајну оба ова доласка Христова ми сваки пут опитујемо, делимично али не у пуноћи, на Светој Литургији која је служба Богу али и икона-слика Царства Божијег. На Литургији ми се сећамо „свега што се нас ради збило: Крста, Гроба, Тридневног Васкрсења...“ али и „Другог и славног доласка“ јер благодаћу Светога Духа бивамо уведени у простор Божије вечности где се сусрећемо са Вакрслим Христом. Зато са радошћу ишчекујемо Други долазак Христов који за нас неће бити дан стрепње, страха, безнађа и очекивање праведне казне, већ сусрет са вољеним и дугоочекиваним Господом Христом, као и са нашим сродницима који су живели по Богу и упокојили се у нади на Васкрсење и живот вечни.
Да се, у духу овог празника, вратимо у радост. У Епархији шабачкој покренути су и реализовани многи значајни пројекти. По чему ћете Ви, као домаћин, памтити годину иза нас?
Током претходне године, као новопостављени Епископ шабачки, имао сам прилику да се упознам са верним народом и свештенством наше Епархије и видим духовне плодове вишедеценијског рада мојих поштованих претходника, Архијереја Јована и Лаврентија. Подстакнут њиховим добрим примером, трудио сам се да, уз помоћ свог свештенства и верног народа, наставим њихово хвале вредно дело на свим пољима црквене делатности. На пољу духовне обнове, организовали смо у Шапцу, Лозници и другим местима наше Епархије предавања на важне литургијске и пастирске теме са циљем да се верни народ што дубље укључи у црквени живот. С тим у вези, поред веронауке која већ постоји у школама, покренули смо недавно у једном шабачком храму и Школу веронауке за одрасле са жељом да и у другим храмовима у Епархији буду такве школе. Од октобра прошле године започела је са радом у Шапцу и Школа црквеног појања „Свети Козма Мајумски“ у којој заинтересовани могу да изучавају сво богатство нашег црквеног певања. По питању харитативне делатности, основана је Добротворна установа „Свети Филарет Милостиви“, као израз хришћанске бриге о ближњима и потребитима, која треба да обједини све такве делатности на нивоу читаве Епархије шабачке. Претходна година је протекла и у знаку многобројних јубилеја везаних за нашу Епархију које смо достојно обележили. Навешћу само најзначајније: два века манастира Чокешине; сто педесет година храма Покрова Пресвете Богородице у Лозници; деведесет година од упокојења Епископа шабачко-ваљевског Михаила Урошевића, великог црквеног трудбеника након Првог светског рата који је и материјално и духовно обновио Епархију; сто година од покретања часописа „Глас Цркве“, првог гласила Епархије шабачке; деведесети Вуков сабор у Тршићу на коме је беседио Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије.
У недељу, 14. јануара, прославићемо забрањивану, а никад забрањену Нову годину. Да ли бисте нам нешто рекли о плановима за наредни период у Епархији шабачкој?
Благодарећи Богу на свему до сада постигнутом у прошлој години, молимо се да нам и у новој да снаге да ходимо истим путем и да нам пошаље још црквених трудбеника, јер по Христовим речима: „Жетве је много, а посленика мало“. У наредном периоду у Епархији шабачкој жеља нам је да се нарочито посветимо црквеном образовању и мисији. Свесни одговорности за будућност наше омладине, вршимо припреме за организовање Летње духовне школе на Соко Граду, као једног дугорочног пројекта, где бисмо радили са децом, првенствено мањег узраста. Циљ ове школе је да образујемо и васпитавамо нашу децу у складу са традиционалним хришћанским вредностима како би она касније, када одрасту, могла зрело и одговорно да преузму своје улоге у Цркви и друштву. Такође, у блиској будућности, планирамо да наставимо и са традиционалном манифестацијом „Моба“, делом блаженопочившег владике Лаврентија, која окупља српску омладину из отаџбине и расејања. Што се тиче црквене мисије, у плану је поновно покретање Радија „Глас Цркве“, са новом радијском шемом, као и издавачке делатности – излазак из штампе обновљеног броја часописа „Глас Цркве“ и неколико нових издања истоимене Издавачке куће. Циљ ове мисије је да се кроз часопис, издавачку делатност и радио остварује непрестана мисионарска делатност на просвећивању свештенства и народа Епархије шабачке.
Ваша Божићна порука читаоцима „Гласа Подриња“?
„Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите!“ – појемо сваке године на јутарњој служби празника Рођења Христова. Оставимо и ми, макар у ове празничне дане, своје свакодневне обавезе и бриге и изађимо у сусрет Богомладенцу Христу да га поздравимо и прославимо, да би се и у наше породице и душе уселио мир витлејемске пећине у којој се Он родио. Још једном, желим свима срећан Божић – Христос се роди!
________________________
ЕПАРХИЈА ШАБАЧКА
