1. Ваше Преосвештенство, јануар је време празника и они су махом дефинисани као породични. Но, дух празника не сме да мимоиђе оне који немају породице или нису у могућности да буду с њима. Шта је у ствари дух и значење празника који треба сви да понесу у срцу, без обзира где, како и с ким славе?
Стварајући целокупну творевину, Господ нам даје и заповест о починку, одмору. Међутим, тај починак није празан ход, није дан доколице, него освештано време. Човек као икона Бога је мали творац који свакодневно нешто ствара – твори. Веза између Бога и човека у људској мисли и подсвести чува мисао о бесмртности и та мисао утиче на све човекове поступке. Ово нам говори о неопходности постизања једног склада и ритма у човековом животу. Гледајући на празник, сам човеков живот добија могућност да сагледа плодове свога рада и да се радује и благодари Господу. Празник је дан који је посвећен Богу, посвећен молитви и благоданости Богу за све што нам Господ у изобиљу дарује, а главни сегмент је радост. Литургијска прослава нам то најбоље сведочи. Дух празника, пре свега, подразумева да спознамо његову суштину благодарности Богу. Трудимо се да велике празнике увек литургијски прослављамо, а потом да то слављење наставимо у кругу породице. Међутим, Црква као мајка се посебно сећа оних који тренутно нису ту и посебно се моли за њих: „За оне који плове, за путнике, болеснике, паћенике и сужње...“ Дух празника не треба да мимоиђе никога, јер молитва је неодвојива од сваке боголике душе – молитва је дисање и причешће живота. По речима наше велике песникиње Десанке Максимовић, човек је номад по вољи Божјој која га је ставила међу огромна пространства неба и земље. Зато имајући молитву у срцу, ми славимо Бога где год и с ким год да се тренутно налазимо.
2. У разговору о празницима свеприсутне речи код људи су „ваља се“, „то треба“, „то се ради“ на одређен празник. Шта је део религијске доктрине, а шта је заоставштина нечег што нема споне с истинским празновањем?
Хришћанство, чији је крајеугаони камен Христос Богочовек, настало је пре више од две хиљаде година. Ширећи благу вест, ширећи Јеванђеље о доласку Спаситеља, апостоли на почетку, па и каснији проповедници речи Христове, у сусрету са другим културама нису их de facto одбацивали. То термини „христијанизације“ и „евангелизације“ јасно указују. Враћамо се опет на почетак, на стварање времена, којим почињу културе. Творац је онај који води и држи све у постојању. Хришћанство није одбацило све сегменте неке културе, него их је христијанизовало, преобразило и дало им печат вечног живота. Оно што је противно и неспојиво са хришћанством, Црква је јасно и недвосмислено одбацила. Код нас Словена и Срба је то очигледно приметно. Све до времена Светог Саве сачувани су разни обичаји који имају паганске основе. Својим примером и својим животом, он је учио наш народ правој вери. Зато за Светог Саву кажемо да је просветитељ, али он је просветитељ, јер је био светитељ за живота. Имали смо, дакле, привилегију да нам педагог и васпитач буде светититељ и увек то имајмо на уму. Неоспорно је да и данас често чујемо „ваља се“ и сличне неаргументоване речи које се схватају ауторитетима. Међутим, ми имамо јасан ауторитет, а то је наша Црква. То су наши архијереји, свештенство и монаштво, који нас по благодати Духа Светог уче како да прослављамо празник, како да живимо литургијски и светотајински и да нам неке нецрквене заоставштине не покваре истинско празновање.
3. Део сваког празновања су трпезе и свечаности које захтевају материјалне издатке. Који је то тренутак када материјално у празновању престаје да буде форма обележавања и постаје суштина и како верујући људи да не дозволе да материјални моменат поквари празнични мир?
Долазимо опет до питања суштине. Не смемо никада да дозволимо да та непотребна материјална брига помути истинско празновање. Господ нас учи: „Не живи човек о самом хлебу, но свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4, 4). Све универзалне вредности су у вези са оним што је божанско у човеку и човечно у Богу. Апостол Павле нас учи да смо једино дужни да љубимо једни друге, јер тако испуњавамо закон (Рим. 13, 8). Духовним самообуздавањем човек се може издићи изнад тог наметнутог материјалистичког духа, који у центар поставља мерило и меру која није Христос. Данас често имамо људе који у материјалном смислу имају све, али су у неком безнађу. Немају смирења, јер се са проблемима не суочавају на духовни начин. Човек треба да зна зашто живи и да размишља о смислу свога живота. Када достигнемо љубав, достигли смо Бога. Зато нека наше празновање буде пре свега Литургија и молитва, а свега осталог што нам треба, Господ ће нам надоместити.
4. Неко је верујући, неко не, али када говоримо о верницима, може ли се говорити да ли је неко већи или мањи верник и може ли неко други доносити суд о вери другога?
Човек је велика тајна, али своју веру сведочи својим животом. Морамо се трудити да вера буде најчвршћи темељ нашег живота, а сваки трудбеник је достојан награде. Једини који у потпуности зна и познаје каква је наша вера је Онај Који познаје шта је у срцу сваког од нас – срцезналац и срцевидац Господ Исус Христос. Људски судови су често варка и не треба да се њима бавимо, да правимо неке процене којима можемо пасти у прелест и које нам могу бити на суд или осуду. Најважније је да на крају, када станемо пред Лице Божије, чујемо онај радосни јеванђелски суд: „Слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост господара свога“ ( Мт. 25, 21).
5. Претходна година била је тешка, изазовна. Трагедија у Новом Саду, која је у том смислу најупечатљивија, иницирала је неке друге друштвене догађаје и стиче се утисак да је друштво подељено ушло у нову годину. Која је Ваша порука за све у времену празника, времену где се саборност истиче као једно од главних обележја?
Мишљења сам, да поделе и нису баш у толикој мери изражене и да у њима не учествује целокупно српско друштво. Обичан свет брине своју бригу. На поделе указују, пре свега, неки медији и заинтересоване супротстављене структуре. Подразумева се да сви очекују да о наведеној трагедији, као и о другим евидентним друштвеним проблемима, судска власт да коначну реч. Наш народ зна да поделе неће никоме донети ништа добро. Стога се и молимо новорођеном Христу Богомладенцу, Дародавцу мира, да се ове поделе превазиђу и да се све несугласице решавају у миру и дијалогу, а за то је потребна воља свих. Не можемо, а да не споменемо једну велику поделу која се десила по завршетку Другог светског рата, не можемо а да не споменемо синтагму „Шабачки мост“, која ће Вам сасвим добро појаснити о чему говоримо. Та рана је још жива. Ту смо видели како поделе и партијашење могу да доведу до братоубиства и великог броја невиних жртава.
Насупрот подела стоји мир и саборност. Божић је најбољи пример саборности, јер нас сабира, а неоспорно је да празнична атмосфера мења људе и чини радост празника реалношћу која траје дужи временски период. Недеље пре Божића – Детинци, Материце и Оци – нас позивају на духовну обнову породице као темеља кроз чије вредности треба се изграђује свако друштво, а Црква, као идеално друштво, увек позива на испуњавање Христове заповести: „Да сви једно буду“ (Јн. 17, 21).
Имајући увек ово благословено сазнање на уму и у срцу, честитамо Вам празник Рођења Господа и Спаса нашег Исуса Христа и желимо Вашим читаоцима, свештенству, монаштву и свим епархиотима да ове дане божићне радости проведу у миру, слози и духовном напретку.
Мир Божји!
Христос се роди – Вистину се роди!
________________________
ЕПАРХИЈА ШАБАЧКА
