У историји нашег српског рода свако време има своје изазове, али и своје људе које нам Бог шаље да нас кроз таква времена воде. Испред свих тих људи увек стоји, као прва и најугледнија, личност Патријарха српског, духовног оца Српске Цркве и српског народа. Сваки српски Архиепископ и Патријарх наследник је Светог Саве, Првог Архиепископа српског и оснивача Српске Православне Цркве, и седи на његовом трону. О значају и улози поглавара Српске Цркве у најсудбоноснијим моментима наше историје, мислим да је излишно говорити. Поменимо само неке: Светог Арсенија Сремца, првог наследника Светога Саве; свете Патријархе Спиридона и Јефрема у време Косовског боја; Макарија Соколовића у време турског ропства; Арсенија Чарнојевића и Велику сеобу Срба; Патријарха Варнаву и „Крваву литију“, па све до данашњих дана и нама савремених Патријараха Германа, Павла и Иринеја.
У дане ове – препуне смутње, метежа, подела и раздора – Бог нам је послао достојног наследника Светог Саве – Његову Светост Господина Господина Порфирија, четрдесет и шестог по реду Патријарха српског. Добили смо „пастира доброг“ који „живот свој полаже за овце“ своје (Јн. 10, 11), за народ свој, који оставља све и иде да тражи оне заблуделе, а када их нађе говори – „Радујте се са мном, јер нађох овцу своју изгубљену“ (Лук 15, 6) – јер неће „да пропадне један од ових малих“ (Јн. 18, 14). Ову истину добро знају сви они који су годинама долазили у манастир Светих Архангела у Ковиљу да омиљеном јеромонаху, касније владици, Порфирију изложе своје душевне ране и потраже од њега духовну утеху и лек. И нашли су не само утеху и исцељење већ и много више од тога – милостивог оца из „Приче о блудном сину“ који их љуби и грли и облачи у „најлепшу хаљину“ (Лк. 15, 20-22). Ово је добро познато и свим његовим студентима са Православног богословског факултета у Београду, професорима, епископима, свештеницима, али и људима свих могућих струка и професија који су долазили у контакт са њим. Као истинског пастира и духовног лекара препознала га је и његова паства у Митрополији загребачко-љубљанској, где га је послао Свети Сабор наше Цркве, као и сви добронамерни и отворени људи у хрватском народу. На крају, као Патријарха српског и духовног оца нације препознао га је и изабрао Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве и Дух Свети, по речима Светога Писма, „јер угодно би Светоме Духу и нама“ (Дап. 15, 28).
Управо због свега поменутог, у овим несигурним временима када постоји опасност да зло надвлада разум, неопходно је да имамо поверење у суд и савет своје Светосавске Цркве и, првога у њој, Патријарха српског јер он, попут својих часних претходника, подражавајући самоме Христу „болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис. 5, 4) и носећи крст читавог нашег народа спреман је да, у сваком тренутку, „за нас живот свој положи“ (1 Јн. 3, 16) не тражећи, притом, „корист своју него многих, да се спасу“ (1 Кор. 10, 33). Послушајмо зато сви његове очинске савете и пригрливши „дух смиреноумља, трпљења и љубави“, учинимо све, колико до нас стоји, да се, по његовим речима, „одржи мир у нама и међу нама“. Уколико, пак, пренебрегнемо речи нашег Светог Патријарха и допустимо да нас зло надвлада, ражалостићемо Светога Саву, односно самога Христа, призивајући на тај начин гнев Божији на све нас. Не дао Бог тако нешто!
Епископ шабачки Јеротеј
________________________
ЕПАРХИЈА ШАБАЧКА
