Преосвећени Епископ шабачки г. Јеротеј служио је 19. октобра 2024. године код спомен-обележја у Цикотама парастос невино пострадалим цивилима и деци из Цикота и околних села Горњег Јадра, који су пострадали од немачке казнене експедиције од 14. до 19. октобра 1941. године.
Молитвеном спомену су присуствовали: Генерал-мајор Генадиј Можајев и пуковник Евгениј Пољаков, изасланици Министарства одбране Руске Федерације у Србији; г. Петар Гавриловић, заменик градоначелника Лознице; г. Милан Југовић, помоћник градоначелника Лознице; чланови Удружења грађана „Меморијал Драгинац“; представницим МЗ Цикоте; представнцици културних и просветних институција Града Лознице; као и многобројни потомци невино пострадалих мештана Горњег Јадра.
Историјски час о страдању цивила и деце у октобру 1941. године су одржали историчари Горан и Стефан Вилић, а у уметничком делу програма је наступила певачка група „Лозице“.
У селима Горњег Јадра (Драгинцу, Јаребицама, Великом Селу, Цикотама, Бадањи, Рибарици, Филиповићима и околним селима), као одмазда због одбијања признања окупације, у октобру 1941. године је стрељано близу три хиљаде становника, од мале деце до жена, мушкараца и стараца. Спаљена су читава села и побијена сва стока. Према објављеним историјским подацима, убијено је око 300 деце млађе од 10 година, а најмлађа жртва је имала само три дана. Оваквим незапамћеним злочином немачке казнене експедиције, за који нико није одговарао, Драгинац са околним селима је постао „највећа гробница сељака на Балкану“.
Слово епископа Јеротеја након парастоса невиним жртвама фашистичког терора
Уважени изасланици Министарства одбране Руске Федерације у Србији, поштовани представници Града Лознице и градских просветних и културних институција, богољубиви потомци многостардалних Јадрана, браћо и сестре!
Октобар у селима Јадра већ 83 године буди узнемиреност и патњу, нарочито овде у Цикотама, где је учињен непојмљив злочин, масакр, над невином децом. Овде се пројављује осећање туге из Чеховљеве приче „Туга“ у којој кочијаш Јона, изгубивши сина, и немајући разумевање од људи, поставља питање: коме да кажем тугу своју? Истовремено, сваки октобар позива нас и на тишину, молитвену тишину, јер овде сва питања која почињу са „зашто“, пред хумкама и гробовима скоро три хиљаде убијених безбрадих младића, жена, стараца и деце овог краја, завршавају се јединим поимањем ове жртве као јововског страдања, којим се, као оностраном тајном, „купује“ вечни живот.
Страдање нашег народа повезано је са припадношћу вечној заједници Божијој, и та припадност је немогућа без жртве за њу. Свака ова заједница је икона и одсјај вечне жртве Христове из које настаје Црква, Црква као заједница Тела и Крви Његове. Христов Завет представља позив на испуњење тог истог завета кроз опредељење за Царство Божије. То је наше народно јеванђеље. Тај позив добија одговор кроз нашу историју: кроз Светосавски завет, Лазарев завет, завет Светог Теодора Вршачког, али и завет Светог Стефана Троношког, претече страдања народа у јадарском крају. Сви они сведоче да смо Христови и да припадамо Христовој заједници. Желећи да припадамо Христу морамо бити спремни на жртву, јер жртва је највеће сведочанство љубави према ближњем и она стоји на истој равни са љубављу према Богу.
Једино ако говоримо о жртвеној љубави и молимо се Господу за пострадале, нећемо нашу мисао искључиво свести само на овоземаљске покушаје да схватимо и објаснимо монструозна понашања и злочине које је немачка казнена експедиција починила у селима Јадра. Једино ако овако размишљамо нећемо узносити песме о освети, неће нам мржња према егзекуторима потиснути из срца љубав према нашим страдалим ближњим. То би била нека врста заборава, јер ми хришћани, у свакој молитви за наше упокојене, молимо се Господу да их са светима упокоји, да имају радост вечног живота. Шта се дешавало у уму и срцу људи, који оставивши своје жене и децу хиљаде километара далеко од Јадра, долазе овде да масакрирају сељаке, жене и децу, да спаљују колевке са децом и да бајонетима пробадају утробе трудних жена? Како су се по повратку својим породицама радовали загрљају своје деце, својих жена и родитеља, потпуно потиснувши из сећања сузе, крв и патњу коју су починили у овом крају, остављајући за собом највећу гробницу сељака на Балкану? Питања је много, а само је један одговор и пут за нас важан: да се сећамо невиних жртава и да се молимо Богу за њих.
Када кажемо сећање, то није архивски гест, него сакрална пуноћа, парусија – присуство. Зарад свега што смо проживели у нашој историји морамо одбацити сваку релативизацију, ревизионизам и фалсификовање историје. Морамо одбацити тзв. „модерно“ поимање историје, по коме је историја процес промена. Овакво поимање историје заборавља историјску свест која повезује један народ, а то чини да тај народ губи патриотизам и морал – губи идентитет. У центар свог размишљања морамо ставити личност човекову, створену по лику Божијем, која кроз историјску свест је повезана са прецима и потомцима. Ми без Светог Саве, Светог Лазара, Светог Николаја нисмо народ какав треба да будемо, и то је оно обезбожено време, после Другог светског рата, и показало. Дакле, догађај који се збио у нашој историји, није само догађај прошлости, већ догађај који обухвата све генерације. Стојећи овде, пред овим спомеником невино пострадалој деци, сведочимо молитвене речи о памјати – сећању, сећању које је једино вечно у наручју Божијем, у којем су сабрани сви наши свети преци. Зато будимо достојни потомци, да би били достојни преци!
Нека Господ новомученицима јадарским подари Царство Божије, а нашем народу да се никада више не понови Јасеновац, Јадовно, Драгинац, Цикоте, Братунац и сва она стратишта у којима смо пострадали, само зато што смо православни Срби. Вечни им покој и Бог да им душе прости!
________________________
ЕПАРХИЈА ШАБАЧКА
