Епископ Јеротеј: Жртве невиних Шапчана опомињу нас да партијашење, атеизација и поделе у нашем народу могу имати трагичан завршетак

‍

Слово епископа Јеротеја након парастоса невиним жртвама комунистичког режима

‍

У име Оца и Сина и Светога Духа!

‍

„Господ све неизрециво љуби… Ради неког будућег добра Он је попустио ово страдање на руски народ. Ја то не могу схватити и прекратити. Остаје ми само молитва и љубав“. Овако је на Светој Гори Атонској говорио Свети старац Силуан, нашем владици Николају, о бољшевичком терору над Црквом и верним руским народом за време Октобарске револуције у Русији.

Заиста је и нама овде сабранима непојмљиво такво слично страдање наших суграђана, њих скоро две хиљаде, које су припадници партизанске ОЗНЕ месецима, на зверски начин, убијали недалеко одавде, на старом железничком мосту на Сави у Шапцу, у јесен и зиму 1944/45 године. У мутним дубинама реке Саве, заједно са телима јасеновачких жртава која су тада пловила низводно према Београду, нашли су свој покој и многи свештеници, вероучитељи, чиновници, трговци, апотекари, жандарми, официри, професори, учитељи, радници, земљорадници из Шапца и околних села али и из других крајева наше Епархије. Једина њихова кривица била је та што их је нова комунистичка власт, као идеолошке неистомишљенике, прогласила за „непријатеље народа“. Шапчани, који су били  готово десетковани од стране Аустроугара у Првом светском и поново страдали од Немаца у Другом светском рату, доживели су нови погром од стране својих сународника Срба партизана, „ослободилаца“, који су истог дана када су ушли у Шабац кренули са егзекуцијама. Дубоке поделе и раслојавања у српском народу између два Светска рата, као и партијашење и атеизација, у многоме су, нажалост, допринели трагичним догађајима који су се десили у Шапцу али и у многим другим градовима Србије након Другог светског рата. „Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова“, писао је Свети владика Николај у логору Дахау пророчки настављајући: „Грешили смо и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама“.

‍

Данас, након, скоро, осамдесет година од трагичних догађаја у Шапцу, жртве невиних шапчана опомињу нас, као и будуће генерације, да идеолошке, политичке, партијске, социјалне и друге поделе и деобе у нашем народу, као и њихова радикализација, могу добити трагичан завршетак. Као светосавски народ морамо, као што каже Свети Јустин Ћелијски, да „Христовим оком погледамо на нашег човека и на народ“ а „Христовски је: не судити о човеку по звању или положају, по партији или режиму. Човек је вечна вредност, а не његово звање, или положај, или чин“. Посебно смо ми свештеници позвани да имамо такав однос према људима да, по речима Светог Јустина, „припадамо целом народу… изнад сваке партије, изнад сваког режима на висинама вечних народних светиња и идеала“ а, не дај Боже, да учествујемо у поделама, деобама и партијама. Само на тај начин ћемо да утичемо да се оваква страдања никада више не понове! А за душе пострадалих шапчана упалићемо воштаницу, попут оног немог сведока који је сваке ноћи те зиме 1945, док је слушао крике и пуцње, у прозор собе окренут ка Сави стављао упаљено кандило – „да душе мученика нађу пут у ноћи“.

‍

Бог да им душе прости! Вечан им спомен!

‍

‍

Прве егзекуције над невиним жртвама од стране комунистичког режима на шабачком старом мосту су извршене у ноћи између 26. и 27. октобра 1944. године, а прва жртва је био прота Паун Протић, старешина Саборне цркве у Шапцу. Од октобра 1944. до маја 1945. године убијено је на овом месту више од 2000 људи. Њихова тела су бацана у Саву.

‍