Поздравно слово Преосвећеног Епископа шабачког г. Јеротеја, које је на отварању Научног скупа „Наука и настава данас“, који се одржава на Педагошком факултету у Бијељини 20. и 21. септембра 2024. године, произнео изасланик епископа Јеротеја, јереј Владимир Перић.
Поштовани г-дине декане Педагошког факултета у Бијељини, уважени професори и студенти,
Најпре желим да се захвалим Високопреосвећеном Митрополиту зворничко-тузланском Г-дину Фотију, који је благословио да данас поздравим овај научни скуп и пожелим свима вама добар и Богом благословен рад.
Захвалан сам г-дину декану и његовим сарадницима који су приредили овај скуп, и који су одабрали веома значајну тему: Наука и настава данас.
Ова тема је значајна не само због феномена науке и наставе и њиховог доприноса људској култури који су немерљиви и опште познати, него због тога што се наука и настава данас налазе у великој кризи – која је, онима са мало изоштренијим духовним и интелектуалним видом, била очигледна већ на самом зачетку онога шта ће постати владајућом парадигмом у европској култури и науци. Штавише, они су нас упозоравали не само на кризу науке и наставе, већ и на кризу у којој ће се, последично, наћи људско друштво и култура. На неизбежну кризу, уколико наставимо са покушајима да о свету мислимо без вере у Бога, и да свет уређујемо не обазирући се на Божју вољу и Његову промисао о свету и човеку.
У свом последњем за живота објављеном делу Криза европских наука, које је на српски језик превео покојни Премијер Републике Србије др Зоран Ђинђић, Едмунд Хусерл јасно и недвосмислено доказује да је пораз науке одговоран за колапс читаве европске културе и њених хуманистичких вредности – којег смо ми живи сведоци. Како то да је пораз науке одговоран за кризу човека и људског друштва, кризу идентитета, и кризу смисла? И шта је уопште пораз науке?
Руку на срце, није наука доживела пораз, него оно шта су корифеји европске интелигенције од 17. до 19. века наивно од ње очекивали и обећавали европском човеку, а против чега су устајали и устају не само врхунски богослови, него и изузетни философи. Није само Преподобни Јустин ћелијски грмео против обезбожене европске културе и њеног хуманизма – који почиње обезбожењем, а завршава се обешчовевењем.
На неуспех су упозоравали и врхунски философи попут Хјума, Канта, и многих других. Неуспех се састоји у томе што наука није у стању, нити може бити у стању, да пружи апсолутну истину о свету и човеку. Нажалост, многи нису чули, или нису хтели да се обазру на ова упозорења. Наивно су и лакомислено обећавали да ће веру заменити знање! Откривене истине о свету ће заменити знање о свету; а за морално усавршавање појединца неће бити потребно учење у свештеном страху Божјем, у љубави и захвалности Богу, него ће се морално савршени људи производити захваљујући знању које ће их просветлити. Идеали слободе, једнакости и братства ће се остварити у људском друштву – наравно, чим се открију закони кретања природе, човека и друштва. Све старо ће се заменити новим, вера у Бога ће се заменити вером у човека, натчовека – говорио је Ниче, вером у науку.
Међутим, истина о европској култури и европском човеку је да су га варљива жеља за знањем, и лажно обећање да ће га знање учинити богом, удаљили од Бога и одвели у пад!?
Нама су обећани знање и апсолутна истина о свету и човеку, ради које је требало да одбацимо веру у Бога, одбацимо своје наслеђе и отворимо простор апсолутном знању које ће савршено уредити наш свет. Управо су кроз процес наставе и поучавања обезбожене читаве генерације младих људи. А шта је данас остало од тог суманутог пројекта обезбожења европске културе? Да ли нам је наука испоставила апсолутне и недвосмислене истине о свету и човеку? Није, нити их може испоставити.
Међутим, смишљени су згодни називи које овај пораз чине мање видљивим. Доба у којем је обећаван процват обезбожене европске културе, а који је у потпуности био заснован на лажним обећањима тзв. Научне револуције, назван је Модерном. Након што је пројекат пропао, а човек се нашао у беспућу, без Бога, без истине, без вредности – то стање је названо Постмодерном. Изгубљеност човека и њена погубност по друштво и културу у целини, названо је – отвореношћу! Данас уместо да говоримо о потпуној дезоријентисаности људског друштва, ми говоримо о отворености људског друштва. Уместо да говоримо о ћор-сокаку образовно-васпитног система, ми говоримо о отвореним курикулумима!
Истина је, међутим, да наша деца у нас гледају са очекивањима, која можда не знају да изговоре, али знају да покажу. Деца од нас очекују да их заштитимо и усмеримо, да им пружимо сигурност, да их васпитамо. Ова света дужност се не може испунити ако будемо заузели становиште и предузели мере које од нас очекују креатори глобалне образовно-васпитне политике, које нам се испоручују у оквиру такозваних глобалних агенди и намећу путем међународних конференција, које се потписују у име читавих народа и култура, без икаквих јавних расправа и демократских процедура.
Отворено друштво, отворена култура, отворени курикулуми, отворени идентитети! А заправо: изгубљено друштво, изгубљена култура, изгубљени образовни и васпитни идеали, изгубљен човек! То је резултат, наивног и ничим оправданог, непотребног и потпуно погубног, обезбожења европског човека.
Сада није прилика да доказујемо да без Бога Творца, у Космосу који је случајан и бесциљан, научне тврдње немају никакву стварну тежину. Да се не може се веровати да човекове сазнајне способности, које су настале пуким случајем током процеса случајне и слепе еволуције, откривају истину о стварности. Другим речима, да у Космосу у којем нема Бога Творца и Законодавца, нема ни истине ни науке. У таквом свету нема ни морала, ни сврхе, ни вредности. Управо је из тог разлога, и са пуним правом, Сартр тврдио да у свету који смо створили, идеја образовања и васпитања нема и не може имати места.
Криза науке, или да будемо крајње прецизни: криза једног потпуно необавезујућег погледа на свет, који је стицајем околности, у које сада не можемо улазити, постао доминантан у европској култури и који је злоупотребио науку, неизбежно је довела у кризу не само процес наставе и васпитања, него само постојање људског друштва и културе.
Ово је важно напомињати управо вама, професорима и студентима Педагошког факултета, из разлога што ћете ви данас и сутра образовати младе људе и децу. На вама је велика одговорност и подносићете велике притиске да пристанете на вулгарни релативизам о којем смо говорили, а да заправо одустанете од позива који сте одабрали, или боље рећи који је одабрао вас. Будите у својој служби храбри, и одлучно се бавите науком и васпитањем управо зато што верујете у Бога. Слободно учите вери у Бога и себе и друге, и украшавајте се сваком врлином.
Нека Вам Господ Исус Христос, као Учитељ свих нас, буде на помоћи да ову службу носите са радошћу и захвалношћу Богу, да она буде вашим ученицима и вама на спасење и на сваку душевну телесну корист која спасењу води. Амин.
________________________
ЕПАРХИЈА ШАБАЧКА
