У суботу, 2. новембра 2024. године, код Споменика палим Шапчанима у ратовима од 1912. до 1918. године, који се налази у порти шабачке Саборне цркве, обележена је 106. годишњица од ослобођења Шапца у Првом светском рату. Свештенство Епархије шабачке је служило помен свим жртвама Првог светског рата, а протонамесник Никола Милошевић, сабрат Саборног храма у Шапцу, прочитао је Слово Његовог Преосвештенства Епископа шабачког г. Јеротеја
Слово епископа Јеротеја поводом обележавања 106. годишњице ослобођења Шапца у Првом светском рату
Поштовани господине начелниче Мачванског управног округа, поштовани господине градоначелниче града Шапца, уважени представници градских власти, културних и просветних институција овога града, часни оци, драга децо – драги моји Шапчани!
Сабрани на овом светом месту, подигнутом близу олтара мученичке цркве шабачке, већ 106 година одговарамо на питање великана наше поезије Бранка Миљковића: да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој? Слобода нигде не пева тако гласно и поносито као у нашем мачванском, поцерском и подрињском крају, где се у Великом рату показало колико српски народ не трпи ланце и колико љуби слободу. Та љубав према слободи му је дата од Творца, Који је љубав, Који слободно у љубави све ствара и држи у постојању. Човек, створен по лику живог Бога, кроз ту даровану слободу, као највећих дар Божији човеку, чини оно по чему највише личимо на нашег Творца. Тако да је слобода неодвојива од подобија, али и боготражитељства и богочежње. То показује целокупна историја нашег народа, јер видимо да је страдање народа неразлучно од страдања Цркве, а Црква чувар молитвеног сећања на све оно што се збило у нашој историји.
Од избијања Првог светског рата и првих битака одржаних на подручју нашег краја, Церу, Мачковом камену и Гучеву, српски сељак замењује опанак и гуњ чизмана и униформом, своју њиву бојним пољем, а своје многодетне породице оставља женама и мајкама, да буду стубови дома док се домаћин у слободи не врати. Тешко се може где срести такав слободарски народ као што је наш српски народ. Можда га је слободарским народом изградило искуство којим никада није био завојевач и тиранин, никада није тежио тиранократији, него је снагу свога духа увек користио да одбрани своје право на слободу. Слобода је одговорност и зато човек постаје слободан својом одлуком, отпором и непристајањем. То непристајање и борба увек има велику цену и велику жртву. Зато смо доживели мартиријум у Првом светском рату и изгубили трећину становништва. Цео наш народ, од малих до великих, као и сви крајеви где су Срби живели, али пре свега у границама Краљевине Србије, дали су огроман допринос и поднели велике жртве. Све те жртве су икона и слика жртве на којој је утемељена Црква, а то је жртва Христова, која је залог и нада да свако мучеништво и страдање, сваки Велики Петак, а било их је много у нашој историји, се завршава Васкрсењем.
Искру тог Васкрсења и слободе чувала је током рата, нарочито у апокалиптичним данима и месецима „Српског Вердена“, својом чашћу и мушким држањем шабачка нејач, старци, жене и деца, који су, иако беспомоћни и незаштићени, коленопреклоном молитвом и вером у живог Бога очекивали освит и свануће у слободи. Њиховим молитвама, а храброшћу и подвигом српске војске, српски војници су донели Шапцу слободу на данашњи дан пре 106 година. Био је то величанствени призор уласка славом овенчане српске војске у ратом разорени Шабац. Војнике који су пре тога морали да оставе све своје, да преко Албаније дођу на Крф, да попут библијског народа у земљи туђој поју „Тамо далеко“, сада су са одушевљењем, цвећем и сузама захвалности дочекивале њихове мајке, сестре, деца и све што је успело да преживи аустро – угарска зверства. Та величанствена сцена одиграва се и данас пред нашим очима, нарочито овде пред овим спомеником на коме српски војник јуриша са тробојком. Овај споменик нас подсећа шта смо све прошли у својој историји, али нас и опомиње да никада не заборавимо једном дати завет, да је Царство Божије које се задобија жртвом оно чему смо увек тежили као народ. И јуче нас је задесила страшна трагедија у Новом Саду, која нас опомиње колико су тек болне невине жртве у миру. Молимо се Господу да у Своје наручје прими смртно настрадале и да исцели све оне који су повређени у овој несрећи. Саучествујемо у болу свих породица, родбине и сродника настрадалих и повређених, са надом да се ово више никада неће десити.
Имајући све ово на уму, молимо се Господу да све жртве Великог рата прими у своје вечно сећање, а нама, њиховим потомци, да дарује да живимо у миру, спокојству и слободи, да нас мимоиђу велика искушења, деобе и поделе у народу, да се сложимо, обожимо и умножимо!
У име Града Шапца, присутнима се обратио градоначелник др Александар Пајић, а у име Савеза удружења потомака ратника 1912-1918. године, поздравно слово упутио је Иван Стратимировић. Текст „У разореном граду“, сведочанство француског новинара и ратног дописника Анри Барбија, прочитао је глумац Шабачког позоришта Вељко Ераковић.
Венце су положили представници Града Шапца, Мачванског управног округа, Војске Србије и удружења која негују традицију ослободилачких ратова.
________________________
ЕПАРХИЈА ШАБАЧКА
