Свето причешће је центар наше вере и духовног живота од његовог установљења на Тајној вечери до данашњих дана. У њему постајемо једно са Господом Христом и међусобно, једна је од низа мудрих и језгровитих поука о овој Светој тајни, које је произнео Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Јеротеј у Храму Светог Оца Николаја у Рабровици.
Говорећи о теми „Свето причешће – залог вечног живота“, Владика Јеротеј је поменуо и често коришћену синтагму „лек бесмртности“, која упућује на људски „проблем“ са смртношћу, или губитком бесмртности услед прародитељског греха, због чега се Господ Христос оваплоћује, долази међу људе, страда и васкрсава. Овај медицински термин први је употребио Свети Игњатије Богоносац почетком другог века, а на њега се надовезују Свети Григорије Ниски, који каже да „Христово обесмрћено тело у нама све претвара у бесмртно“, и бројни Оци Цркве кроз векове све до наших савременика Преподобног Аве Јустина, за кога је причешће „највећа светиња коју примамо“, и Светог Порфирија Кавсокаливита, који каже да „са Свете Литургије одлазимо као крстоносци“, јер је Црква била и остала давалац вечних добара- тела и крви Христове, преко којих се сједињујемо са Њим, побеђујући смрт, провео је шабачки архијереј окупљене кроз расуђивања угодника Божјих о овој Светој тајни, чију пуноћу очекујемо у „незалазном дану“, дану Другог доласка Спаситеља.
Једно од питања које се од памтивека често поставља јесте:“Колико пута се треба причешћивати?“, навео је предавач, указавши да на њега постоји низ одговора као и људи који различитом динамиком приступају причешћу- од једном годишње, по једном у току вишедневних постова, до оних који то чине на Свакој Литургији.
„Нама је потребна Света Литургија и причешће за наше спасење. Литургија се служи да бисмо се причешћивали. На свакој Литургији се освећују дарови, причешћују се свештеници и људи… Без Светог причешћа Литургија нема смисао. Ако се освећују дарови, имате позив за причешће и зашто да се неко не причести?“, запитао је Владика Јеротеј, надовезавши се питањем:“Да ли је причешће индивидуалан чин или дело заједнице?“, такође често постављаним међу верницима и богословима.
„Некада је екскомуникација, искључивање људи из Цркве, била најтежа казна за човека. То говори да је причешћивање било ствар Цркве, а не индивидуална ствар… Морамо да се укључимо и осетимо себе као део евхаристијске заједнице. Ту је акценат на пароху и он је критеријум причешћа. То подразумева озбиљан пастирски рад са парохијанима и рад са људима ван Цркве. Важно је да се људи повезују и ствара заједница, а онда се полако изграђује дух заједнице и причешћивање постаје заједнички чин“, објаснио је шабачки архипастир смисао пребивања у Цркви као заједници народа Божјег, преко потребног данас у време наглашеног индивидуализма и отуђења међу људима.
О томе ко треба да донесе одлуку о причешћивању, Владика Јеротеј је мишљења да је то дужност духовника, те да верник треба да послуша благослов. Када је реч о исповести уочи причешћа, он је истакао да се то не сме претворити у „каузални однос“, илити- ако се ниси исповедио, не можеш да се причестиш. Тада смо у опасности да на људски начин вреднујемо бесцени Божји дар, један је од закључака сјајног предавања, приређеног у Храму Светог Оца Николаја, једној од најстаријих и најлепших епархијских светиња, која ће ове године обележити 250 година оод оснивања. Старешина храма, протонамесник Невен Лукић, заблагодарио је предавачу, Преосвећеном Епископу ваљевском г. Исихију на благослову и посетиоцима, позвавши све да дођу на овдашња литургијска сабрања и на славу светиње 22. маја, празник Преноса моштију Светог Оца Николаја.
Извор: Епархија ваљевска
________________________
ЕПАРХИЈА ШАБАЧКА
