Са благословом Преосвећеног Епископа шабачког г. Јеротеја, у организацији Епархије шабачке, на празник Светог Саве је уприличена Светосавска академија у Шабачком позоришту.
Поздравно слово Епископа Јеротеја
Уважени представници градске управе, свих јавних, културних и просветних институција града Шапца, директори и представници шабачких школа, часни оци, наставници, вероучитељи и ђаци, драга браћо и сестре!
Ево нас изнова окупљених у Савином дану, у овом Савином граду – јер сваки је наш град Савин, као што је и свеколико Српство Савино – да се са врела воде живе напојимо Савином вером и делима! Да обновимо тако своје клонуле снаге, да освежимо своју пресахлу љубав, речју – да Савом изнова оживимо себе за Христа и за Царство Његово!
Што је тежа болест, то су потребнији бољи лекари, што је већа клонулост, то је неопходнији чвршћи ослонац, што је дужа суша, то је насушнији дажд небески. А наше стање, као и време у ком се налазимо, чини се, казују да смо прилично оболели, да смо веома клонули, да смо и од себе и од своје околине начинили пустињу, коју не росе сузе скрушеног покајања, већ искључиво расте трње мржње, зависти и надувене гордости којим се међусобно убадамо и озлеђујемо. Па кад је тако, можемо рећи да нам је овогодишњи празник највећег христоносца у српском народу – Светитеља Божјег Саве, данас неопходнији и насушнији готово него икада пре.
Подсећати се личности и живота Светитеља Саве, промишљати о њему у односу на наше лично и заједничко стање и што је најважније – свакодневно га молитвено призивати, значи подсећати се воље Божје о нама људима – тога какви треба и какви можемо да будемо, колики су наши потенцијали и домети. Другим речима, стајати и умом и срцем пред охристовљеном личношћу Светога Саве, значи стајати пред својом правом сликом, пред правом сликом нас какви треба да будемо – прво као хришћани, а онда и као Срби. У мери колико се у том сусрету покажемо другачији од Светитеља Саве, толико смо далеко од своје аутентичности, од онога каквима Бог жели да нас види.
А шта бисмо огледајући се данас пред нелажним ликом Светитеља Саве, ми као друштво и као народ у целини, имали да закључимо о себи? Да ли смо одржали све Савине савете и завете, који нису ништа друго до посрбљено Јеванђеље Христово? Да ли смо научили све његове лекције, да ли и даље ходимо његовим путем? Сва та питања оживљавају свакога Савиндана и стављају се на савест сваком православном Србину. А одговор на њих свако од нас добро зна па према томе нека свако и предузме што до њега стоји да се до следећег Савиндана покажемо, макар за јоту, послушнијом децом, пажљивијим ученицима, бољим људима.
У овој Савиној години сећамо се и 850-ог Савиног рођендана, чиме су лепота и благослов данашњег празник удвостручени! Давне 1175. године у дежевском селу Мишчићи родио се трећи син великог рашког жупана Стефана Немање и супруге му Ане, којем наденуше име Растко. То дете, у којем су родитељи искључиво видели личну утеху и радост у старости, постао је утеха и радост целог свог народа и то не само за свог овоземаљског живота, него још више по својој блаженој кончини. О томе сведочи и овај јубилеј и све оно што се у вековима до њега у нашој повести збивало.
Благодарим свима Вама у име нашег заједничког домаћина, доброг оца и учитеља Светитеља Саве, што сте се у овој светлој свечарској вечери сабрали под његов архипастирски омофор. Посебно се захваљујем нашем драгом високом госту, професору Православног богословског факултета у Београду, протојереју-ставрофору др Владимиру Вукашиновићу, који ће својом беседом, у име свих нас, прославити данашњег светитеља и слављеника – првог српског Архиепископа Саву.
И да завршимо ово наше уводно обраћање молитвеним стиховима нашег великог суграђанина и Светосавца, Милорада Поповића Шапчанина:
О, научи и нас слабе
узор- Србе, свече врли,
васпитати и учити,
вршит’ пос’о неумрли;
одрицат се таштих части,
крст терета сносит` вољно,
а у грудма вазда носит`
срце чисто, задовољно…
Амин! Боже дај!
Светосавску беседу произнео је протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, истакнувши:
„Нашу вечерашњу беседу завршићемо предлогом шта би од описаног Савиног деловања ми данас требали и могли да преузмемо и усвојимо? Другим речима, превешћемо теолошке и духовне садржаје на један други, свакодневнији и свима разумљивији језик. Могли бисмо да урадимо следеће:
Да измиримо завађену и подељену браћу по различитим основама и разним критеријумима. Да их подсетимо, и себе да подсетимо, да ниједан део није значајнији од целине и ниједна партија, ма која она била, и покрет од целог српског народа.
Да стичемо пријатеље на угледним местима у иностранству, да негујемо та пријатељства. Да нам пријатељи буду и они којима са нама деле исти поглед на свет, али да их имамо и међу онима који су другачији од нас. Да се научимо значају и вештини лобирања. Да схватимо да истина није самоочигледна. Да ће се о нама знати оно око чега се будемо потрудили.
Да пратимо промене у свету и да настојимо да из њих извучемо како поуку тако и корист за нашу земљу. Да знамо да се паметно поставимо у односу на комплекса сучељавања великих сила и да нам њихови сукоби донесу корист, а не штету. Да добијемо њихову сагласност за оно што желимо да оставаримо и признање за оно што смо учинили.
Да се ослањамо на себе, на правду и друге плодове људских руку, али пре свега и увек на Бога који у свему људском има не само прву, него и последњу реч.“
У уметничком делу програма учествовали су: Мирјана Пантелић, вокална уметница; Стеван Јовић, класични гитариста; Јован Михајловић, класични гитариста; Борис Јекић, пијаниста; Констатин Бечејић, перкусиониста; Слободан Јовић, бас гитара; Страхиња Баровић и Кристина Пајкић, глумци Шабачког позоришта; Хор Саборног храма у Шапцу; Дечији хор при Саборном храму у Шапцу.
________________________
ЕПАРХИЈА ШАБАЧКА
